Uz Jutarnju kafu, glumac Aleksandar Srećković Kubura pričao je o glavnoj ulozi u Nušićevoj predstavi, o vinogradarstvu, disciplini kao imperativu… Istakao je da je bilo baš dobro, uzbudljivo, i da misli da je aplauz bio buran.
„Publika je, siguran sam, bila malo iznenađena tom vrstom čitanja Nušića, ali pozitivno. Reditelj Miloš Lolić, s kojim sam prvi put radio, jeste jedan vrlo zanimljiv, specifičan i onako impresivan reditelj, koji ume da izvuče apsolutno najbolje iz glumca u konceptu kojim je on obojio predstavu.“
– Jedno moderno, ali i neobično čitanje i sve je vrlo uzbudljivo, mnogo muzike tokom cele predstave. Publika je, koliko vidim, vrlo zadovoljna, nekima je trebalo malo da se naviknu na tu vrstu vizuelnog čitanja i uopšte koncepta samog Nušića, ali mislim da smo jedan od Nušićevih tekstova koji je najređe igran, pokazali njegove potencijale i da smo ga stavili u službu onoga što smo hteli.
Tokom predstave čuje se tehno muzika, kako se ova vrsta muzike slaže sa Nušićevim delom?
– To je zvuk savremenih generacija. Na moju žalost, ja mislim da je rokenrol mnogo bolja muzika, ali ovo jeste zvuk mlade generacije. Predstava je smeštena u jedan VIP klub koji je zapadnog tipa, ne kao ovde, nekog belinskog tipa recimo. Specifični su ti likovi i replike u tom okruženju.
Ono što je bilo jako zanimljivo, što je bilo razlog zašto sam hteo uopšte da radim – što mi govorimo integralni Nušićev tekst. Apsolutno je striktno vođeno računa na tome da se govori tačno tekst, kako ga je napisao Nušić.
I onda taj sukob integralnog Nušićevog govora i tih okolnosti koje su vrlo savremene je užasno zanimljiv. To Miloš zove trenje i to trenje je bilo nešto na čemu smo najviše radili, da likovi budu nekako savremeni, ali da ne iznevere ono što je napisao Nušić. I zato je proces bio i težak pored toga što je bio lep i zabavan, ali mislim da smo uspeli.
Naši gledaoci su nedavno imali priliku da te gledaju u reprizi serije „Lako je Raletu“, kako ti sad sa ove distance izgleda ta serija?
– Meni je zabavno, tada sam bio mnogo deblji, drago mi je što se ta promena desila da više nisam tako debeo. Ima dosta epizoda koje su mnogo zabavne. Završio sam premijeru pre nedelju dana i sad ću malo da se odmaram i da se bavim svojim drugim zanimanjima.
Idem u selo u Ratinu kod Kraljeva, gde kum i ja imamo vinograde. Spremaćemo berbe za proleće, nešto za sejanje, nešto se orezuje, nešto se vezuje i čekamo novu godinu da vidimo kakva će biti. Prošla nam se nije baš nasmejala, nadamo se da će ove godine biti bolje.
Koliko je i uzgajanje vina tvoja umetnost?
– Jutros sam gledao neki deo intervjua Bukovskog, gde on kaže da stil objašnjava sve, a da umetnost mogu biti i obične svari koje radimo sa stilom. To je tada vrhunska umetnost.
Sve što se radi sa stilom, može biti umetnost. Smatram da je pravljanje vina takođe vrsta umetnosti, da je pravljanje rakije vrsta umetnosti, da je uopšte bavljanje svojim životom na način na koji ti lično živiš, bez obzira na to šta okolina misli, da je to takođe vrsta umetnosti.
Sa takvim različitim iskustvima kako bi glasio tvoj životni moto?
– Radim na sebi, na svom mlađem sinu, na disciplini i sve više shvatam koliko je disciplina važna.
Samo disciplina pre svega ima važna u životu, da bi se bilo šta postiglo, pre svega to da budeš čovek, onakav čovek kakav si sanjao kao dete da budeš. Citat boksera Tajsona glasi:
„Disciplina je kada radiš stvari koje mrziš onako kao da ih voliš najviše na svetu.“
(RTS)