Nagradu od milion dinara uručio je predsednik žirija, američki glumac Džon Sevidž. Proslavljeni umetnik – dao je kratak intervju za RTS. Film Po meni se ništa neće zvati dobiće milion dinara za završetak realizacije.
Gospodine Sevidž ovde ste treći put, šta vas privlači u naš grad?
-Snimao sam film ovde, o čoveku koji se posle 40 godina vraća kući. I video sam dosta toga ovde. Sretao sam razne ljude, a dok smo snimali film, išao sam u jedan vinograd. Odnosno, moji prijatelji su se preselili iz Beograda ovde u Vojvodini, i podigli su mali vinograd. I bioo je predivno. Čak mi se svideo i miris. A grožđe je skoro veličine jabuke. A vino je mirisalo predivno.
Ja ne pijem već dugo, ali je predivno mirisalo. I ovde sam opet zbog festivala i predsednik sam žirija. Došao sam ovde jer mi se sviđa energija Novog Sada, kao i cele oblasti oko njega. Sviđa mi se vazduh ovde, ali i to koliko su ljudi smireni.
Dobitnik ste nagrade za doprinos filmu, ali vaše uloge u filmovima skoro da se ne mogu prebrojati. Šta vam znači ova nagrtada iz Novog Sada?
-Ma ja se osećam mlado. Ja sam još mlad. Sve ovo je novo za mene. Još uvek napredujem. Možda bi neko rekao da sam star, jer sam snimao dosta toga.
Ali imate iskustva?
-Imam iskustva, ali sam otvoren za nova. I osećam se mlado. Samo bih mogao češće da ćutim. Jasno je da su današnji filmovi više okrenuti produkciji. Svetlo, boje, sve je u vizuelnom. Ali kada pogledate film iz 1930. godine, ili čak neme filmove, vidite umetnost. Vidite efekat mašte, to inspiriše. Gledate kauboje kako jašu konje iz daljine, dolaze do sela, ili na bunar da piju vodu.
Oni nisu imali toliko boja, nisu imali ni toliko novca. Zato je priča morala da bude dobra, zanimljiva. I to su klasici. Danas vas toliko boja zaslepi, tako da su filmovi postali manje zanimljivi, jer sve je u nekoj akciji. To vam je kao deca danas sa mobilnim telefonima. Konstantno su na njima. Nemaju muziku, imaju tik-tak. Oni nemaju muziku sa klavirom recimo…
Čuo sam da rakiju više ne pijete, da li imate neku omiljenu hranu ovde?
-O da, juče sam bio u jednom divnom restoranu. Zaboravite Francusku. Totalno je drugačija hrana. To je esencija lepote, opet kažem. Prelepo okruženje, a hrana je toliko lepo pripremljena i zdrava, a u isto vreme veoma kvalitetna hrana.
Šta gospodin Sevidž radi kada ne snima filmove?
-Imam porodicu po celoj Americi. Posećujem svoju decu. Neki su čak stariji i od tebe. Trudim se da ostanem u kontaktu sa svima. Odrastao sam u porodici koja je preživela dva svetska rata. Ljudi su tada bili depresivni. Kada sam bio dete, pedesetih godina, posmatrao sam kako se društvo ponovo formira. Kako se ekonomija oporavlja. Amerika takođe.
Uz pomoć vlade, investicija. Kako muškarci koji su došli iz rata kreću u školu opet. Ali i bolesti. Tada nije bilo lekova.Ja sam toliko zahvalan jer sam pronašao Boga, jer kao mali sam bio bolestan. Nisam mogao da dišem, rođen sam ranije, a moja sestra bliznakinja je umrla na porođaju. Bio sam mnogo puta u bolnici, ali sam ojačao i još uvek sam dobro. Danas je medicina napredovala, ali kada putujem vidim mesta koja idu unazad, vidim kako utiče promena klime na planetu, kako utiče politika…
(RTS)