Ako je rad u pozorištu stvaranje čuda, Jagoš Marković je bio čarobnjak koji je stvarao i živeo svoju poetsku istinu. Frazi obesmišljenoj od preterane upotrebe „daske koje život znače“, ličnim činom vratio je istinitost. „Odrastao sam u pozorištu i u njemu osedeo,“ govorio je umetnik koji je u svaku teatarsku kuću ulazio kao u svetilište.
„Jedna od lepota koje ima pozorište jeste to zajedništvo i svest o tom zajedništvu je nužnost te sloge. Jer, sloga, ne možeš ništa da uradiš bez nje u tim profesijama.Tako da pozorište i od nas koji radimo u njemu, da ne kažem živimo, pravi bolje ljude, bar malo”, govorio je Marković. Iznenada je preminuo u 58. godini.
U svet pozorišta ušao je sa 12 godina u rodnoj Podgorici, tada Titogradu, a na studije u Beograd došao kao vunderkind i diplomirao u 21. godini.
Profesionalno je stvarao tri i po decenije i otišao sa više nagrada nego godina života. Stalni reditelj Narodnog pozorišta u Beogradu je bio od 2008.
Svaki domaći i strani klasik kog je autentično i smelo iščitao i postavio na brojne regionalne scene, ušao je u pozorišnu istoriju ovog podneblja: od Sofokla, Šekspira i Molijera do Sterije, Nušića i Simovića.
„Sve je to bilo divno i sve je on to držao u ruci, i sve je on to mogao sa svojom energijom, sa svojom dušom i sa svojom pameću, sa svojom maštom. On je ogromnu maštu imao, sve je prevazilazio, ali njegovo telo izgleda da to nije moglo da izdrži”, rekla je glumica Jelisaveta Seka Sablić.
„Sećam se kad smo radili ovog Magbeta jesenas i ovim mladim glumcima koji su svi fenomenalni sam samo jednu stvar rekla – Deco zapamtite, budite neverovatno srećni što radite danas sa Jagošem Markovićem. Zapamtite kako to izgleda jer nećete to sretati nigde više“, kaže glumica Radmila Živković.
Verovao je da lepota može da menja svet i da je svaka dobra komedija uvek i tragedija. Umetničke motive stavljao je iznad aktuelnosti. A bio je umetnik koji je stvarao mostove.
U Bugarskoj je održan festival u njegovu čast „Balkan čita Jagoša“, u Švedskom kraljevskom pozorištu režirao je Strindberga, a na Dubrovačkim letnjim igrama Romea i Juliju.
„Ja sam imala tu čast i privilegiju i da radim sa Jagošem i da se družim sa Jagošem i da puno naučim od njega. Pre svega sam naučila o radosti igre i o prepuštanju toj igri. On je bio večiti dečak, bio je pozorište samo, hodajuće pozorište. On je bio pozorište. U njemu je to vrilo i vrilo je iz nekog nepresušnog izvora, talenta sa kojim se rodio i koji se nikad nije ugasio“, izjavila je glumica Vanja Ejdus.
„On je bio jedan od retkih koji su uvek bili spremni da sve dovedu u pitanje i da nastave da traže čak i nekim nesigurnim stazama samo da bi pronašli radost onog besmrtnog, da bi se igrali i da bi beskonačno čuvali tu veru da takvo izgaranje u ovom svetu ima smisla”, kaže Nebojša Dugalić, predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije.
Poslednju predstavu režirao je u Tivtu početkom leta. Joneskovu Ćelavu pevačicu smestio je u kontekst Boke Kotorske, predela koji je voleo, čiji je plemeniti duh nosio i odakle se vinuo u besmrtne…legende…
(RTS)