Premijera predstave To kad uhvati ne pušta u Zvezdara teatru je prošla i već je bilo nekoliko izvođenja. Reakcija publike, kako navodi Milutin Mima Karadžić, gost Beogradske hronike, je fenomenalna, pre svega što je komad pravljen kao klasična komedija.
„Onda je Milan to napravio u nekoj varijanti koja je onako vrlo, vrlo emotivna predstava. I sa sjajnom glumicom Nelo Mihajlović to izgleda potpuno drugačije. Šta je predstava? Citiraću Duška Kovačevića koji je na konferenciju za štampu. Rekao je novinarima: Gledaćete predstavu u kojoj se jedna izuzetno bolesna žena iz sve snage bavi svojim izuzetno zdravim mužem“, kaže gost Beogradske hronike.
Kako dodaje Mima Karadžić, u pitanju je dobro ispričana priča u kojoj će ljudi lako da se prepoznaju, i da prepoznaju razne situacije. A to što se radnja dešava u jednom crnogorskom selu je potpuno nevažno, jer je mogla da se dešava i u Bloku 45 na Novom Beogradu.
„Takav par možeš staviti gde god hoćeš. On je po tekstu i stavljan tamo gde je stavljen, ali može biti bilo gde i zato kažem svi ljudi koji dođu jako često prepoznaju svoju situaciju iz kuće i tako dalje“, ističe glumac.
Komad je napisao pokojni Miodrag Karadžić, koji je pisao i Đekna još nije umrla i Prva bračna noć, i Gorčila i mnoge druge, a onda je Milan Karadžić uzeo i malo više preradio i napravio pozorišnu predstavu za dva glumca i ponudio da igraju Mima i Nela Mihajlović.
Mima Karadžić priznaje da saradnja sa bratom rediteljem funkcioniše dosta teško, sa svađom, nervozom i sukobima, ali na kraju to urodi plodom. Doduše, Nela je bila neka vrsta „tampon zone“ između njih dvojice.
„Nela je sjajna i vrhunski profesionalac, a druga stvar, Milan je divno radio sa njom, pa sam se ja uklapao. U svakom slučaju, ovo je predstava koju mislim treba ljudi da pogledaju, mada pošto su svi termini u decembru rasprodati, moraće da sačekaju, kao kod doktora“, našalio se Mima Karadžić.
Oproštaj od Žarka Lauševića
„Žarko i ja smo bili dosta bliski, ne dosta, nego vrlo bliski, ceo život. Tako da po čemu ga neću pamtiti. Pamtiću ga po svemu – od zajedničkog življenja kao studenti, do tih početaka koji su bili amaterski, pa do studiranja, do svih varijanti kasnijih predstava…, ne znam ni sam.
Pamtiću ga kao čoveka, pamtiću ga kao jednog mučenika, kojem se desilo, bože, nekako nepravedno, desile su mu se neke čudne stvari, neke ružne stvari i te stvari je nosio, ceo život. Najlepši deo života koji je trebao da proživi, on je nosio tu muku sa sobom, koja ga je zadesila i koja je, naravno, zadesila i neke druge ljude, ali ta muka i ta nesreća vuče se više od pola života.
I pamtiću ga po nekim divnim stvarima, pamtiću ga po nekim predivnim stihovima, pamtiću ga po sjajnim ulogama, pamtiću ga po nekim našim divnim druženjima, po nekim našim divnim zaljubljivanjima, po nekim našim suzama i svim onim što nas je nosilo i krasilo i kao ljude i kao emotivne ljude i kao drugare, kao kumove“, kaže Mima Karadžić na kraju gostovanja u Beogradskoj hronici.
(RTS)