Brosnan je javno otkrio svoju najranjiviju ulogu do sada, otvorivši svoju prvu samostalnu umetničku izložbu – koja je trajala do 21. maja u Los Anđelesu.
Pod nazivom Toliko snova, bila je izložena kolekcija slika i crteža koje je glumac stvorio od osamdesetih do danas.
„Umetničko delo je biografsko. Pokušao sam da napišem memoare, i to je tako dosadno. Samo treba kopati po glavi i srcu i sećati se života. I tako ove slike definitivno imaju istoriju ko sam bio, gde sam bio, kada sam bio“, rekao je glumac u intervjuu za Asošiejted pres, prenosti Star.
Slikarstvo nije novi pandemijski hobi ili poduhvat kojim je glumac odlučio da se isključivo bavi. Iako najpoznatiji po ulozi Džejmsa Bonda, mada glumi i u drugim klasicima, Brosnan je počeo da se bavi vizuelnom umetnošću još kao dečak u rodnoj Irskoj.
Kasnije će se preseliti u Sjedinjene Države, gde će dobiti glavnu ulogu u En-Bi-Sijevom filmu Remington Steele, što je od Brosnana učinilo svetsko ime i jednog od najpoželjnijih glumaca u Holivudu.
„Preselio sam se ovde i bio sam pod jakim uticajem umetnika iz Los Anđelesa ranih osamdesetih. Imao sam određenu potrebu i želju i volju da slikam. Imao sam novca da sebi priuštim slikarski materijal, platno, četke“, napominje Brosnan. „Kupio sam sve ove divne, divne umetničke potrepštine, i na kraju su završile u ormaru.“
Tek 1987. godine, kada je Brosnanovoj pokojnoj ženi, australijskoj glumici Kasandri Haris, dijagnostikovan rak jajnika, Brosnan je obrisao prašinu sa svog slikarskog pribora i počeo da koristi ovaj oblik umetnosti kao emocionalno oslobađanje i utehu za sebe i Kasandru.
„Jedne noći sam ustao i jednostavno počeo da slikam. Počeo sam da slikam prstima“, kaže Brosnan, prisećajući se kako je slikao dok se supruga oporavljala od hemoterapije. Umrla je 1991. godine, ali je glumac zadržao to prvo delo, pod nazivom Jedna mračna noć, i predstavljeno je na debitanstskoj izložbi.
Primarne boje su razbacane preko zamrljanog crno obojenog platna i gotovo se može videti frustracija i oslobađanje koje je Brosnan morao da oseti.
„Otišao sam do platna da istražim taj mračni bes, tu vrstu slamajućeg bola koji sam osećao. Ali boja je izašla. I tako balans boja u odnosu na kakav god da je taj unutrašnji život bio.“
Jarke boje dominiraju na Brosnanovim slikama, glumac kaže da ne želi da kategoriše svoju kolekciju.
„Neko drugi to može da kategoriše. Nije na meni da to definišem. To je publika. Oni su ti koji žele da kritikuju ili hvale moj rad.“
Brosnan zahvaljuje svojoj supruzi, novinarki i dokumentaristkinji Kili Šej Brosnan, što mu je dala hrabrosti i podstakla ga da javno prikaže svoja dela.
Mnoge Brosnanove slike su nastale po crtežima koje je uradio tokom telefonskih razgovora. Na izložbi su prikazani i crteži, od kojih su na većini lica koja su mu pala na pamet ili lica sa fotografija na koje je slučajno naišao.
„Gledam u njih i pomislim ko je ta osoba. Ko je ovaj čovek? Šta je značenje ovih slika?“, objašnjava glumac.
Brosnanova prva samostalna izložba, zahvaljujući Kilinom nagovoru i savršeno tempirana oko glumčevog 70. rođendana 16. maja, bila je proslava njegovog rada i snova koje je ispunio tokom života.
„To je moj rođendanski poklon sebi da imam hrabrosti da kažem: ‘dođite i vidite moje umetničko delo’“, priznaje glumac. „I dalje imam toliko snova. Ispunio sam želju i došao u Ameriku. Građenje karijere samo za sebe je bilo veliki san, ali i lutrija, no isplatilo mi se. Toliko snova je ljubavna priča. To je ljubavna priča o ženama koje su uticale na moj život i na moju decu i na umetničku formu koju stvaram kao glumac“, dodao je Brosnan.
Izložba mu je pomogla i da sagleda celinu svog rada i kaže da sada „mogu da se izvučem iz korova i pokušavam da ga definišem i pokušavam da rastem kao umetnik, kao slikar.“
Brosnan želi da se proširi na druge umetničke forme – keramiku, grnčariju, skulpturu, pa čak i rezbarenje u drvetu.
„Ovo je definitivno prelazni trenutak u mom životu kao glumca, kao umetnika… i to me ispunjava uzbuđenjem, očekivanjem, htenjem i željom. A videćemo kuda će vetar da me odnese.”
Ali Brosnan ima rešenje za svoje neuspele pokušaje da napiše memoare.
„Mislim da bi knjiga slika bila dobra. To bi bila knjiga za stočić za kafu sa slikom i zatim 500 reči ili više o tom vremenskom periodu, toj osobi. Ta ideja mi se sviđa.“
(RTS)