Miloradović je, osim što je bio pisac, bio dramaturg, pozorišni kritičar, kulturni delatnik, direktor Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, direktor Izdavačkog preduzeća Prosveta, ministar bez portfelja u vladi Srbije zadužen za kulturu u vreme Jugoslavije.
Pisao je i pozorišne i radio drame. Školovao se u Kragujevcu i Beogradu.
Bio je saradnik u više listova i časopisa između ostalih u NIN-u i Politici.
Iza sebe je ostavio između ostalog radio drame Mirno doba (1967), Pas i njegova sreća (1966), Potpukovnik Bogatić traži sreću (1968)…
Autor je drama Goli mačići, Ibzenova škola i komedije Patka za poneti. Radio je dramatizacije dela Ćorovića, Tolstoja, Dostojevskog i Laze Lazarevića.
Miloradović je novinar koji je prvi izveštavao o sportskim dešavanjima u Dnevniku naše televizije.
Isečak iz Arhiva RTS-a o probama za emitovanje prve emisije Dnevnik, avgusta 1958. godine:
„U četvrtak, 21. avgusta, bili smo konačno u studiju. Pokušali smo da izvršimo prvu probu. Nije to još uvek bio kompletan Dnevnik, ali osnovna struktura bila je pripremljena. Velimir Veca Lukić je napravio pregled vesti i priču o sahrani Frederika Žolio Kirija, Svetolik Mitić blok filmskih priča o događajima na Srednjem istoku, Simo Gajin dve druge spoljno-političke priče, Nebojša Popović dve priče iz nauke i tehnike, a Mirko Miloradović je izveštavao o sportu…“
Među romanima koje je Miloradović napisao su Šou biznis i njegove žrtve, Provera (1997), Moralni imidž komuniste (1988), Jednom zaljubljena, uvek zaljubljena (2003), Ljubavnički, i kraj! (2007), Špijuni se ne zaljubljuju (2017), Dva ženska veka (2018), Zla sudbina kurvinog tregera (2019).
(RTS)