Jednog od najznačajnijih svetskih reditelja Vudija Alena, Venecijanski filmski festival dočekao je uz ovacije, ali i proteste. Njegov 50. film „Udar sreće“, snimljen na francuskom, ocenjen je najboljim u poslednje vreme. S druge strane, aktivisti su osudili Alenov dolazak na festival zbog kontroverzi u vezi sa njegovim privatnim životom.
Kako se nosite sa veoma kontroverznom percepcijom u javnosti, a u isto vreme ostajete dosledni svojoj umetničkoj viziji?
– Morate misliti samo na posao. Ne čitajte o sebi. Ne verujte kada vam kažu da ste briljantni, nemojte da se rastužite kada vam kažu da ste grozni, o tome ne bi trebalo ništa da znate. Snimite film, pa kada završite radite ono što radite u životu, uživajte, idite u bioskop, gledajte sport, igrajte se s decom, svirajte džez, pa onda napravite sledeći film.
Ali ne gledajte koliko je film zaradio, šta su kritičari o njemu rekli, šta vam prijatelji kažu, zaboravite sve to, samo radite. Na taj način nikada nećete biti u spornoj situaciji niti se dvoumiti o kritikama.
Mnogi vaši filmovi predstavljaju složene likove i istražuju teme kao što su ljubav, veze i moral. Koliko su vaše lično iskustvo i pogled na svet uticali na vaše pripovedanje?
– Imao sam vrlo srećan život, dvoje roditelja koji su me voleli, i sve žene koje sam voleo bile su fine i od njih sam mnogo naučio. One su dale veliki doprinos. Ženio sam se tri puta. Imam divnu ženu, za koji mesec biće nam dvadeset peta godišnjica. Veoma sam lepo živeo i nisam imao problema sa saradnicima, nikad se nisam svađao s glumcima, producentima, jer nisam morao, to su uvek bili fini ljudi.
Ako nešto pođe naopako u filmu, ne smeta mi to. Ako mi se nešto desi u životu što je neprijatno – takav je život, ima prijatnih i neprijatnih stvari. Nosiš se s tim. Moj život kao takav – imao sam sreće, dobrog sam zdravlja. Za koji mesec punim 88, u bolnici nikad nisam bio. Uopšte, optimistično gledam na život i radim.
Istraživali ste širok dijapazon žanrova i tema u vašoj bogatoj karijeri. Šta vas nadahnjuje da i dalje stvarate nova dela?
– Ovo mi je pedeseti film, počeo sam 1965. Imao sam ideje za koje mislim da su komične, romantične ili zlokobne, i na godinu dana snimio bih film jer nisam znao šta bih drugo radio. Zapisivao sam ideje, a ljudi su bili voljni da ih finansiraju, pa smo ih pretvarali u filmove. Tokom godina ih je volelo dovoljno ljudi, pa sam mogao da nastavim da snimam i dalje. Za mene je to bio posao, ne dosadan posao kao što je rad u fabrici, već sam na to gledao kao na profesiju.
Uživam u poslu i svom sistemu rada koji dopirnosi produktivnosti. Imao sam oko sebe iste ljude, iste producente, kamermane, svi su bili isti, pa je bilo prilično lako.
(RTS)