Mnogima omiljena delicija oduvek je na ceni, pa pistaći važe za jedan od skupljih orašastih plodova u prodavnicama. Međutim, ne moramo da kupujemo uvozne, oni mogu da se sade i kod nas.
U jeku priče o zdravoj i izbalansiranoj ishrani, trend konzumiranja koštunjavog, orašastog i bobičastog voća je sve popularniji, u svetu, Evropi, a i kod nas.
Italijani su među prvima u Evropi upoznali sve dobrobiti pistaća. U prvom veku nove ere car Vitelijus je predstavio Rimu pistaće, dok ih rimska knjiga recepata „Apicijus“ iz V veka, uključuje u više recepata.
Dejan Jakovljević iz Selišta se tradicionalno bavi proizvodnjom sadnog materijala, a pre pet godina je došao na ideju da se bavi i uzgojom pistaća i prodajom sadnica.
On je svojevremeno u razgovoru za mondo.rs. rekla da u Srbiji postoje sadnice koje nesmetano rastu i rađaju bez ikakve zaštite preko zime i bez bilo kakvog posebnog tretmana, pa tako sada u svom vlasništvu ima 50 stabala pistaća starih 4 godine.
Navodi da su to matične biljke koje se strogo orezuju da bi dale što više pupoljaka za okalemljavanje, a ove godine je zasadio oko 200 sadnica koje će ostaviti za plodonošenje.
Prema njegovom iskustvu u gajenju pistaća na našem podneblju ne postoji nekih problema oko zaštite ili održavanja jer su, kako navodi, pistaći jako otporna biljna vrsta.
Oni imaju smolu jakog mirisa sličnog borovom i zbog toga ih izbegavaju i insekti i divljači, kaže Dejan.
„Potrebna je zaštita protiv crne pegavosti u drugoj polovini leta, navodnjavanje je poželjno, ali ne i neophodno jer imaju vretenast koren koji veoma brzo dopire do dubljih slojeva zemlje gde konstantno ima vlage. Sadnice ne izmrzavaju i ne smeju se štititi tokom zime da ne bi došlo do prevremene vegetacije“, pojašnjava Jakovljević.
Kada se i kako sade pistaći?
Sadnja je kao i za svako drugo voće najpovoljnija s jeseni, kako bi se biljke adaptirale i akumulirale na vlagu oko korena u toku zime.
Kako žile počinju da rastu krajem februara kao kod lešnika, sadnju je najbolje obaviti bar do kraja januara.
Sadnice počnu da rađaju posle tri četiri godine, ali se ne može očekivati visok prinos u prvim godinama. Potrebno je đubrenje, uništavanje korova, formiranje sadnica i ostalo zalaganje
Ako se u obzir uzme cena ploda i prinos od 15kg po stablu u desetoj godini, može se reći da je to isplativa voćna vrsta.
Pistaći žive jako dugo, a njihov životni vek zavisi od sorte i uslova gajenja. Najdugotrajnije su Iranske sorte koje žive oko 100 godina bez intenzivnih agrotehničkih mera. Kalifornijske sorte traju najkraće i njihov životni vek je oko 35 godina.
Agrotehničke mere u cilju povećanja prinosa smanjuju dugotrajnost svakog voća, pa i pistaća. Forsiranje i iscrpljivanje biljke skraćuje njen životni vek.
U kojim uslovima se uzgajaju pistaći?
Postojbina pistaća je Iran, gde se pistaći ne gaje zbog toga što im klima odgovara (noći -5, a preko dana +45) već zato što drugo voće ne bi uspevalo.
Izuzetno su otporni na niske i visoke temperature, ali im je potrebno direktno sunce tokom leta, zbog fotosinteze, ali i sazrevanja plodova. Opstaju na temperaturama od -25 do +50.
Mogu da se uzgajaju na skoro svim tipovima zemljišta, ali je važno da zemljište bude vodopropusno bez zadržavanja atmosferskih voda.
Pistaći se sade na rastojanju 4,5×6 ili 5x5m. Stabla dostižu visinu oko 6m i budu veličine kajsije ili šljive.
„Srećni orah“
U Iranu pistaće nazivaju smešeći orah, a srećni orah u Kini. Ovi orašasti plodovi su praistorijska grickalica jer potiču još iz doba paleolita. Kako na je to jedno od najstarijih drveća koje cveta, ljudi jedu pistaće bar 9000 godina unazad. Pistaći su i jedno od dva koštunjava voća koja se pominju u Bibliji.
(Krstarica)