Ko nema u glavi, nađe kod dispečera. Ako ima sreće. A kako izgleda kada se čovek na sreću oslanja?
Putnici zaboravljaju u prevozu razne stvari, ali najčešće ne znaju kome da se obrate.
Kada završe smenu, vozači javnog prevoza imaju obavezu da, pre nego što odu u garažu, vozilo i pregledaju. Na sedištima često pronađu lične stvari putnika – najčešće ključeve, telefone, novčanike. Deca zaboravljaju rančeve, opremu za školu, odrasli lična dokumenta, kišobrane, cegere…
„Zaboravljaju kofere, tašne, torbe, garderobu. Najupečatljiviji slučaj je bio kada je žena zaboravila tortu u tramvaju i došla po nju posle tri dana da pita da li je neko našao tortu“, kaže otpravnik Duško Mirjanić.
Ali je torta ipak nekom drugom zasladila dan. Da bi pobegla od kontrole zbog karte jedna putnica zamalo da plati gajbom paradajza. Zaboravljenu gajbu je ipak našla kod dispečera.
„Zaboravljene stvari koje se nađu u vozilu, bilo da ih je neko od putnika našao, što se najčešće dešava, a vozač čim dođe do otpravničke kućice, on to predaje. I svi pozivi koje putnici upućuju dispičerskom centru, mi damo broj otpravnika“, objašnjava Slavica Stevanović, menadžer za odnose sa javnošću GSP.
Prema njenim rečima, u Pogonu Zemun ostao je bicikl koji je godinama čuvan.
Ako otpravnik pronađe lična dokumenta, procedura nalaže da obavesti MUP ili banku. Zbog toga se dokumenta najčešće vrate vlasniku.
Sa stvarima je ipak drugačije, one se ne mogu čuvati zauvek, pa ako primetite da ste nešto izgubili, odmah se javite nadležnima. I držite se one narodne – Ko nema u glavi, ima u nogama. Nogama, što pre do dispečara.
(RTS)