Ostala je upamćena rečenica našeg legendarnog glumca Bore Todorovića posle ovacija na Filmskim susretima u Nišu: „Mogu ja i duže da izdržim.“ Dužina aplauza oduvek je i svuda mera oduševljenosti i fascinacije publike delom ili ličnošću, ne oduvek i samo iz industrije filma.
Ipak, poznavalac prilika po festivalima filmske umetnosti Džejk Kojl, filmski kritičar Asošijejted presa, uveren je da se ni na jednom filmskom festivalu ovacije ne mere tako precizno kao u Kanu. Nigde se dužini aplauza koji nagrađuje neki film ne pridaje toliki značaj kao na čuvenom festivalu na Francuskoj rivijeri, kaže on.
Merenje dužine aplauza možda i ne deluje kao najpouzdaniji naučni metod, ali činjenica je da upravo ovi podaci posle svake premijere brzo procure u medije i postavljaju početni impuls koji određuje budućnost filma i na kakav će prijem određeni film naići kod publike.
Producenti koji žele da svoje filmove što bolje prodaju van Francuske rivijere, često se klade upravo na vest o gromoglasnim aplauzima posle premijerne projekcije dugometražnog filma.
Aplauz „pomažu” organizatori
Šira javnost ne može da zna kako protokol Kanskog festivala utiče na aplauz.
Kada se u Teatru Limijer upale svetla i okončaju špice, ljudi ne ustaju i ne plješću jednostavno od uzbuđenja zbog filma koji su upravo videli. Čim se film završi, u sali se pojavljuje kamerman i počinje da predstavlja filmsku ekipu u veoma krupnim kadrovima – snimak se emituje uživo, na velikom platnu.
Aplauz tako nije nužno namenjen filmu kao proizvodu, već svakoj pojedinačnoj zvezdi.
Na nedavnoj premijeri najnovijeg filma o Indijani Džonsu – „Indijana Džons i artefakt sudbine“, kamerman je dao prilično produženi trenutak u centru pažnje svakoj od prisutnih zvezda – Medsu Mikelsenu, Fibi Voler-Bridž, Itanu Isidoru, Harisonu Fordu i režiseru Džejmsu Mangoldu.
Novinari vodećih filmskih izdanja, koji su pomno gledali u svoje štoperice u sali, mogli su da računaju na petominutne ovacije, piše Džejk Kojl. Dužina aplauza, koja bi se bilo gde drugde u svetu smatrala potpunom euforijom, u „Varijeteu“ je opisana kao „mlaki prijem“.
Istina je da je „Artefakt sudbine“ dobio pomešane prve kritike. Ali dužina aplauza može da bude i mera sedenja publike u sali 142-minuta koliko je trajao film (dva sata i 22 minuta). Publika je već bila umorna od sedenja u sali, uveren je Kojl, a Harison Ford je već nagrađen aplauzom na dodeli počasnih nagrada pre same projekcije. Dirnuti Ford je sledećeg dana opisao to iskustvo kao „neopisivo“.
„Toplina, osećaj zajedništva, dobrodošlica – sve je to teško zamisliti. To me zaista čini srećnim“, Ford je bio pun utisaka.
Skorseze ove godine vodi – devet minuta za „Ubice cvetnog meseca“
Dužina ovacija direktno je povezana i s tim da li glumci koketiraju sa „aplauz kamerom“ ili bi, možda, želeli da ubrzaju proces.
Nakon premijere Skorsezeovog epa „Ubice cvetnog meseca“, kada je kamera prošla pored cele glumačke ekipe, Leonardo Dikaprio i pojedinci oko njega nastavili su da aplaudiraju, iako je većina publike već prestala da aplaudira.
Na kraju su se pridružili i predstavnici plemena Osage, koji su svojim oduševljenom vriskom izazvali još jedan aplauz publike. Prema Skorsezeovom filmu, štoperica se zaustavila na devet minuta, što je odmah krunisalo film kao najupečatljiviju premijeru na ovogodišnjem Kanu. Prvi pozitivan utisak je bio zagarantovan.
Za filmske stvaraoce koji takvu reakciju prvi put iskuse, sve to može biti veoma emotivno iskustvo. Kan je 2015. godine nagradio Toda Hejnsa 10-minutnim ovacijama za romantičnu dramu Kerol.
„Mislim da nismo napisali na posteru da su nam aplaudirali 20 minuta u Kanu“, priseća se producent Kristin Vašon. „Ali kada se ovako nešto desi, kada je film nagrađen za sav trud, to je, naravno, neopisivo zadovoljstvo.“
Rekord drži Giljermo del Toro
Rekord najdužeg aplauza u Kanu pripada Giljermu del Toru i njegovoj alegorijskoj drami „Panov lavirint“: ovacije publike trajale su dobra 22 minuta. Ovoj minutaži je takođe bio veoma blizu Majkl Mur, kome su 2004. aplaudirali 20 minuta za „Farenhajt 9/11“.
Ovaj film je nagrađen Zlatnom palmom na kraju festivala, dok je Džef Nikols sleteo na treće mesto posle 18 minuta aplauza za istorijsku dramu „Blato“ (2012).
Međutim, dug aplauz ne mora uvek da znači i dobar film: publika je 2012. godine film „The Paperboy“, reditelja Lija Danijelsa, nagradila 15-minutnim aplauzom, ali film kasnije i nije baš bio prepoznat i upamćen.
Moglo bi se reći gotovo sa sigurnošću da je Kan oduvek bio mesto za burne reakcije: na primer, ljudi su izviždali „Apokalipsu sada“ na premijeri filma, a danas je to najcenjeniji film Frensisa Forda Kopole, podseća filmski kritičar Kojl.
Pitanje učtivosti
Po pravilu, zviždanje je rezervisano uglavnom za projekcije namenjene predstavnicima medija – ovacije na gala premijerama su uglavnom stvar učtivosti i osnovnih manira. Ove godine je, dakle, velika većina filmova na svečanoj premijeri dobro prošla.
Drama Toda Hejnsa „Maj–decembar“ primljena je skoro jednako toplo kao i njegova „Kerol“ pre mnogo godina (osmominutne ovacije), a otprilike isto je bilo i sa „Firebrand“, sa Ališijom Vikander i Džudom Louom u glavnim ulogama.
„Malo sam se tresla“, kasnije je opisala aplauz Ališa Vikander.
„Živ čovek ne može a da ne oseti to“, kazala je.
(RTS)