Zamislite da živite u vremenu kada je bilo gotovo nemoguće pratiti godišnja doba jer kalendar nije odgovarao stvarnosti.
Upravo sa ovim problemom su se suočavali stari Rimljani, a sam Julije Cezar je pokušao da reši zabunu u proračunu. U 1. veku pre nove ere rimski kalendar je bio toliko neprecizan da je, na primer, sezona žetve po njemu dolazila u vreme kada usevi nisu bili ni blizu zrelosti. Ovaj drevni kalendar, zasnovan na lunarnim ciklusima i poljoprivrednim radovima, sastojao se od 10 meseci i ukupno 304 dana, dok su dva zimska meseca potpuno izostavljena iz računanja.
Kako objašnjava istoričarka Helen Periš sa Univerziteta u Redingu, Rimljani su jednostavno ignorisali period kada nije bilo poljoprivrednih aktivnosti. Ali takav pristup je brzo doveo do problema sa sinhronizacijom godišnjih doba.
Drugi rimski kralj, Numa Pompilije, uveo je promene 731. pre Hrista, dodajući januar i februar za pokrivanje zimskog perioda. Zbog sujeverja je izbegavao parne brojeve, pa je kalendar produžio na 355 dana. Uprkos ovom prilagođavanju, neslaganje se nastavilo. Godine 200. pne skoro potpuno pomračenje Sunca, koje je trebalo da se desi u martu, zabeleženo je tek u julu.
Potpuni haos
Da bi razjasnili zabunu, sveštenici su povremeno dodavali još mesec dana, Mercedonius, ali je to samo dodatno zakomplikovalo stvari. Kada je Julije Cezar preuzeo vlast, odlučio je da drastično reformiše kalendar prema astronomskim principima. Uz savet stručnjaka, odlučio se na radikalan potez: produžio je godinu na čak 445 dana.
Ova najduža godina u istoriji, poznata kao „godina konfuzije“, uključivala je čak dva dodatna meseca, jedan sa 33 dana, a drugi sa 34 dana. Deo razloga za ovu zabunu leži u rimskom sistemu brojanja, gde su neki brojevi brojani dvaput. Na sreću, Cezarove reforme donele su stabilniji kalendar, prenosi UNILAD.
Na kraju, interkalarni meseci poput Mercedonija su odbačeni, a papa Grgur XIII dodatno je unapredio kalendar 1582. godine, približivši ga sistemu koji danas koristimo.
(Krstarica)