Kažu, ako ne možeš opisati kakvog je ukusa nešto, reci da ima ukus poput piletine. Nećeš pogrešiti, jer danas sve ima ukus kao piletina. Međutim, nije oduvek bilo tako. Piletina je nekada davno bila bogatog ukusa i izuzetno skupa. Sve je počelo da se menja 1948. godine kada je počelo da se teži tome da piletina bude izdašnija i manje ukusna, tako je opisao Mark Šaker u knjizi „The Dorito Effect“.
Žena u sedamdesetim godinama otišla je kod mesara da kupi pile. Imalo je duže noge, manja prsa i žuću kožu nego što ima normalno pile. Bila je to vrsta pileta koje je do pedesetih godina gotovo nestala. Međutim, nekako je neko uspeo da održi vrstu koja je gajena na prirodan način, domaću vrstu, pile koje se hranilo travom i semenkama koje je pronašlo, a ne onim veštačkim koje danas dajemo ne bi li pilići bili što veći.
Žena je više od pedeset godina mučila muku sa svojim mužem i njegovim omiljenim jelom – piletinom s knedlama. Svaki put kad bi napravila ovo jelo, bez obzira na način pripreme, začine, vreme pečenja, njen suprug bi joj prigovorio kako to nije ono jelo koje je njegova mama pripremala.
Po hiljaditi put žena je pokušala da ispeče najbolju piletinu koju je znala, a onda, kada je videla reakciju svog supruga, zaplakala je zbog pileta. „To je piletina s knedlama moje mame“, kazao je suprug kada je ispekla domaće pile, koje nije naduvano i napumpano samo da bi što pre moglo ići u prodaju. Pile koje nije zadovoljavalo trenutne standarde, jer je imalo predugačke noge i premalen trup. Svih 50 godina problem je ležao u piletini, ne u ženi.
Sve je počelo 1948. godine u Merilendu kada je Hauard Pirs, stručnjak za istraživanje kvaliteta piletine, zbog straha od porasta gladi u vreme Drugog svetskog rata, odlučio da gaji piliće koji će brzo narasti i ličiti jedni na druge, koji će biti savršen primerak, bez mane, jeftiniji i dostupni svima.
1923. godine, kako bi se odgajilo savršeno pile od jednog kilograma, bilo je potrebno 16 nedelja, a već 1933. godine, uzgajivačima pilića bilo je potrebno dve nedelje manje za pile od jednog kilograma. Takmičenje nije tu stalo. Ispitivači koji su ocenjivali kvalitet piletine nisu se bavili njenim ukusom. Gledali su njenu veličinu i boju. Piletina koja je nastajala bila je čudo.
Niko se nije pitao kakvog je ukusa ta čudesna piletina jer se mogla proizvoditi brže, biti jeftinija i dostupnija širem krugu ljudi. Više nije bila rezervisana samo za bogati sloj. Do 1951. pobednička piletina bila je odgajana dve nedelje kraće od one iz 1948, a 1973. za savršeno pile bilo je potrebno oko osam nedelja. Polovinu vremena manje nego 1948. godine. Bio je to uspeh za prerađivačku industriju, ali ne i za potrošače. Kako je postala dostupna svima, počela se brže i brže proizvodti, a njen kvalitet je sve više opadao. Težnja da poraste što pre nadjačala je želju da bude što ukusnija. Gotovo da smo zaboravili da pripremimo jelo bez marinade, začina i ostalog. Zbog čega? Jeste li se ikada zapitali kakav je pravi ukus piletine?
„Velika većina hrane koju danas jedemo ne samo da je laž, već je vrlo velika laž. Moderna hrana jedna je od najvećih laži ikad ispričanih u istoriji ljudskog postojanja“, napisao je Mark Šaker u knjizi.
(Krstarica)