Nekada je Dejan Tonšić popravljao avione. Međutim, nije mogao da dozvoli da se porodična tradicija, koju je počeo još deda Šime, 1936. godine, ugasi.
„Ja sam avio-mehaničar, sa tim sam se bavio. E, sad, koliko je dobro, koliko je loše? Meni je bilo malo glupo da danas, sutra prolazim sa decom ovuda i da kažem ovde su ti deda i pradeda radili. Nekako više sam sentimentalno bio vezan za to“, objašnjava Tonšić.
Bez obzira na to što je i tata Mirko bio oštrač, insistirao je da Dejan završi školu, a zanat je učio, kako kaže, u letu.
„Ruka se stiče vremenom. Kada sam imao 14-15 godina, uzmem makaze da oštrim i u jednom trenutku samo stanem. ‘Ćale, sada ti nastavi, jer ako ja nastavim ti ih poipraviti nećeš’. I dan danas dođe nešto što ja ne mogu da uradim. Jednostavno, probaj ovaj, probaj onaj način i ne može, ali ništa ne može da se nauči preko noći. Prvo treba imati osećaj, treba imati strpljenja, a zanat se uči dok si živ“, dodaje Dejan.
Noževe i makaze danas može da naoštri poneki bravar, gvožđar, ali Dejan je jedini pravi oštrač u Beogradu. Na zidovima radnje u Zemunu požutele uramljene diplome vrsnih majstora zanata. Tocila ovde danas ne pokreću pedale već struja i to je uglavnom jedino što se promenilo za skoro ceo jedan vek.
„Radim na klasičan način. Makaza se otvara, pa se oštri iznutra. Stare makaze su imale luk i jednu i drugu stranu moraš da dovedeš na nulu da one ne odudaraju. Ako to ne uspeš, moraš da znaš gde da je kucaš čekićem, gde da je saviješ, kako da je probaš. Sada kad je vidim, znam šta treba da radim“, naglašava oštrač.
Otkriva nam da bi i novi noževi trebalo da prođu kroz majstorske ruke.
Dejan se seća porudžbine za oštrenje 600 noževa i vremena kada su preko ovog praga prelazile desetine mušterija dnevno. Sada tek poneka. Nema kome ni da prenese svoje znanje. Nema zainteresovanih.
(RTS)