Logorske, hotelske i bolničke sobe, kafane, đačke učionice… Duga je lista onoga što scenografi moraju da osmisle i ožive, kako bi publika poverovala da se nalaze baš u toj prostoriji.
„Ne postoji predstava bez scenografije, čak je i prazna scena scenografija ukoliko je to rezultat procesa i koncepta same predstave, tako da je taj likovni element koji čini scenografija i kostim jako bitan u svakoj predstavi”, kaže Marija Jevtić, scenografkinja i umetnički urednik u Ateljeu 212.
Ono što scenografi zamisle, majstori u radionici ostvaraju. Ko je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu gledao Alisu u zemlji strahova, većina te scene zapravo je naduvana padobranska tkanina od poliestera.
Ako ste pak gledali Turandot, Narodnog pozorišta, oružje iako izgleda kao pravo, je od stiropora.
„Pošto je pravljeno od takvih materijala, laganih da bi mogla sama kulisa da izdrži toliki broj oružja, to je od stiropora pravljeno i on se naravno upotrebom oštećuje, a kad dođe do oštećenja, vraća se u slikarnicu i mi to popravljamo. Najčešće i najviše se ranije radilo slikali su se dekori od drveta, odnosno pravile su se od drveta pravile kulise koje su se presvlačile platnom, i one su se oslikavale to je bio najčešći i najupečatljiviji deo tih scenografija”, rekao je Goran Milošević, koordinator radionice Narodnog pozorišta.
Za njihovu izradu potrebno je i po nekoliko meseci. Iza kulisa, je čitava vojska ljudi – dekorateri, rekviziteri, transport, garderoberi…
„To je najdivniji gde imate priliku da čitav život se igrate, da pravite tu neku kućicu svoju i to je stvarno jedan božanstven proces i onda na kraju još dođu i neki ljudi tu i napune to i to počne da živi svojim životom”, dodaje Marija Jevtić.
A, taj život onda žive glumci.
„U trenutku kad predstava počinje svoj život, mi završavamo svoj posao i to je zapravo najzanimljiviji deo, jer mi se pozdravljamo sa tom predstavom onog trenutka kada ona počne da živi, zapravo, tako da je to jedan trenutak onako odvajanja od jednog procesa, od tog nečega čime ste se bavili mesec dana, i od jednom se probudite posle premijere i kao – OK šta ću ja sad da radim”, kaže Jevtićeva.
Kakva je scenografija, zavisi i od finansijske situacije, ali ako je skromna scenografija možda nije problem u novcu, već je reditelj odlučio da će ovog puta gluma biti dovoljna.
(RTS)