Negde u periodu 600 – 900 godine nove ere, legenda kaže da je kineski alhemičar pomešao kalijum nitrat, sumpor i ugalj da bi proizveo crni, ljuskavi prah – prvi „barut“. Ovaj prah je sipan u izdubljene bambusove štapiće (a kasnije i čvrste papirne cevi) formirajući prvi vatromet koji je napravio čovek“, piše portal Americanpyro.
Vatromet je stigao u Evropu u 13. veku, a do 15. veka je bio naširoko korišćen za verske festivale i javnu zabavu. Italijani su bili prvi Evropljani koji su proizvodili vatromet, a evropski vladari su posebno voleli vatromet i da njime„očaraju svoje podanike i osvetle svoje dvorce u važnim prilikama“.
Rani američki doseljenici poneli su svoju ljubav prema vatrometu sa sobom u Novi svet, a vatromet je bio deo prvog Dana nezavisnosti – tradicije koja se nastavlja svakog 4. jula. Američki duh slavlja uz vatromet je nastavio da raste i krajem 18. veka, a neretko su i političaripirotehhniku koristili kako bi privukli više ljudi na svoje govore.
U sad se inače vatromet koristi tokom cele godine za proslavu na festivalima, specijalnim događajima i sportskim tradicijama kao što je na primer Super boul.
Zabava vatrometom, osim osmeha na licima prisutnih, donosi i novac. Šou Thunder Over Louisville u Kentakiju jedan je od najvećih prikaza vatrometa u zemlji, a ekonomska studija koju je sproveo Festival Derbi utvrdila je da ta kompanija generiše više od 56 miliona dolara za lokalnu ekonomiju.
Rađanje vatrometa
Iako su Kinezi nenamerno izmislili petarde bacajući bambus u vatru, trebalo još hiljadu godina pre nego što je pravi vatromet zaživeo.
Da ste prisustvovali vatrometu 800. godine nove ere, to bi bilo drugačije od svega što vidimo danas. Vatrometi od papira i „ranog baruta“ korišćeni su na primer za proslavu venčanja i rođenja i jednostavno su bacani u vatru, a nisu ispaljivani u vazduh. Nije bilo dodatnih boja, tako da je „vatromet“ bio samo niz malih, bučnih eksplozija.
Do 1200. godine, u Kini su pravili prve raketne topove koristeći barut zi bacali projektile na neprijatelje. Međutim, van bojnog polja ova tehnologija je dovela do nečeg lepog: prvog vazdušnog vatrometa.
Barut je putovao na zapad kada su evropske i arapske diplomate i misionari počeli da posećuju Kinu, otprilike u to vreme. Kao i njihovi kineski kolege, zapadni inženjeri su takođe razvili oružje – ovog puta topove, ali su nastavili da razvijaju i vatromete, i oni su postali bogatiji i složeniji.
Idući dalje kroz vreme, konstatujemo da bi događaj koji je podrazumevao vatromet oko 1600. godine, bio prilično zabavan. Tada korišćen za vojne pobede, verske događaje ili kraljevske proslave, vazdušni vatromet još uvek je bio običan narandžasti i bez drugih boja. Za njih su bili zaduženi vatrogasci i njihovi pomoćnici.
Pre „svetlosne predstave“, upravo su pomoćnici koji su nosili zelene uniforme, pričali su viceve publici dok su pripremali proslavu. To je inače bila opasna pozicija, odnosno posao, jer nije mali broj onih koji su nastradali kada bi nešto pošlo po zlu.
I 4. jula 1777. godine, na prvu godišnjicu državnosti Amerike, opet ne biste videli vatromet u boji. Prikaze koje vidimo danas nastali su šezdeset godina kasnije kada su italijanski pronalazači dodali metale poput stroncijuma ili barijuma ikada je zapravo rođen savremeni vatromet.
(RTS)