Opština Grocka ima preko tri hiljade registrovanih, aktivnih poljoprivrednih gazdinstava. Zauzima zavidno prvo mesto u zemlji po proizvodnji kajsija, breskvi i trešanja, treće po proizvodnji jabuka i peto po proizvodnji krušaka.
Svi znamo koliko je ukusno gročansko voće, ali malo ko zna da je za početak modernog srpskog voćarstva zaslužan jedan pravi doktor.
„Doktor Jovan Jovanović bio je ginekolog i to drugi školovani ginekolog u čitavoj Srbiji. Početkom 20. veka, on se vratio sa studija iz Beča i bio je šef Opšte državne bolnice u Beogradu.
Međutim, on je na tom školovanju u Beču video nešto što je žurio da primeni i u svojoj Srbiji, a to je da se tamo gaji plantaško voće“, navodi Zorica Atić, direktorka Centra za kulturu Grocka.
„Rešio je da pokuša, da kažem, nemoguć poduhvat i pripremao ga je nekoliko godina budući da je bio i ginekolog Drage Obrenović, poznatije kao Drage Mašin i bio u kontaktu i dodiru sa svim proučavanjima tla i klime, klimatskih promena na teritoriji Beograda, šire okoline i Srbije“, dodaje Antićeva.
Dok je čekao pravu priliku, dr Jovanović je, u prestonici, osnovao prvu Školu za babice, inicirao nastanak dobrotvornog udruženja „Srpska majka“, a uz podršku Drage Ljočić i Sare Karamarković, osnovao je fond zahvaljujući kome je izgrađena zgrada tog udruženja koje je, posle Prvog svetskog rata, pretvoreno u prvi Dispanzer za majku i dete u Srbiji.
Uporedo sa tim, podiže zgradu u centru prestonice za svoju privatnu praksu i postaje prvi privatni lekar. To zdanje će, kasnije, postati poznato kao hotel „Ekscelzior“. Uz sve to, ostvaruje i san o sopstvenoj plantaži trešanja.
„Jedna divna, romantična priča ilustruje tu zgodu, jer je gročanski srez u to vreme zapao u dugove zbog izgradnje, odnosno završetka izgradnje crkve Svete trojice u Grockoj. Nedostajalo je novaca za kupole i gročanski srez je rešio da proda utrine, odnosno neobrađene livade koje su se sunčale, zapravo, u Dunavu i koje su bile najplodnije, najlepše, najrodnije padine, a koje su zaostale od nekadašnjih srednjevekovnih spahijskih i begovskih imanja“, objašnjava Zorica Antić.
Prva plantaža trešanja u Srbiji
„I šta se dešava? Bogate gročanske porodice skupljaju sve što imaju ne bi li kupili po par hektara i prošitili svoja imanja. Međutim, kako beleži porodica Bećagović, u zadnji čas se pojavljuje gospodin u kočijama sa cilindrom i od svih daje duplo više. Kupuje 80 hektara. Osamdeset hektara plantaže u komadu, maltene, nema ni dan danas nigde u Srbiji, a verovatno ni na čitavom Balkanu“, napominje Antićeva.
„Malo je reći da su se doktoru smejali i izrugivali, međutim, on je tu zemlju obradio i naredne godine stižu brodovi sa sedam hiljada sadnica trešnji. Trešnji je bilo tri vrste iz Nemačke i Francuske i imale su jako teška i komplikovana imena. Budući da je bio ginekolog i da je u Grockoj osnovao sresko porodilište 1909. godine, meštani su ga prozvali ‘ženski doktor’, a njegovu trešnju koja je bila prva i najviše rađala – ‘doktorka’“, objašnjava direktorka Kulturnog centra Grocka.
„Smejali su se doktoru, ali su, sa zadovoljstvom, radili na njegovom imanju, jer je to bila prilika da se nešto zaradi. Međutim, kada su shvatili da je stala trešnja na rod, da nadniče za 10 dinara, a da dr Jovan na Kalenić pijaci kilo trešanja prodaje za 10 dinara, situacija se potpuno promenila i slika o doktoru i krenuo je grabež za, zapravo ne sadnicama, već za onim grančicama, kalem pelcerima.“
Doktor Jovanović to nije dozvolio, već je svoje veliko imanje opasao šancem i postavio naoružane čuvare. Međutim, sve je bilo bezuspešno. Posle nekoliko godina, meštani su krenuli da krče vinograde, ratarske kulture i sve što su imali da bi, najpre, sadili trešnju, a onda, polako, i drugo voće.
Doktor Jovanović preminuo je 1923. godine, a u arhivskim spisima ostalo je zabeleženo da je pratnja prema Novom groblju bila jedna od najimpozantnijih u to vreme.
Danas, uspomenu na ličnost i delo dr Jovana Jovanovića čuvaju samo jedna mala ulica u Grockoj i trešnja „doktorka“ koja primat, lagano, prepušta novim, modernijim sortama, ali dokle god pamtimo, ta uspomena će živeti, jer postoje ljudi koji, jednostavno, ne bi trebalo da budu zaboravljeni.
(RTS)