Većina zatvorskih ćelija nema pet spavaćih soba, četiri kamina, odaje za poslugu i prekrasan pogled na centar San Franciska. A većina zatvorenika ne dobija dozvolu da provede sedam ležernih dana sa svojom decom kada su u gradu.
Ali sve dok Majklu Linču, bivšem izvršnom direktoru, ne bude suđeno zbog optužbi da je učestvovao u šemi prevare vrednoj više milijardi dolara, kuća u otmjenoj četvrti Pacifik hajts, koja je nedavno bila na listi za iznajmljivanje po ceni od 22.000 dolara mesečno, biće njegova zatvorska „ćelija“. Linč je jedan od poslednjih u nizu koji je uspeo da profitira od tumačenja saveznog zakona koji omogućava bogatim optuženicima, u suštini, da budu sami sebi tamničari.
Većina ljudi optuženih za nenasilne zločine pušta se na slobodu dok njihovi slučajevi prolaze kroz pravosudni sistem. Ali sudije su dužne da razmotre da li postoji rizik od bekstva optuženog i da li je potrebno da mu se odredi pritvor. Bogati optuženi, često sa jakim međunarodnim vezama, za koje se smatralo da postoji opasnost od bekstva, ponudili su ne samo da ostanu u kućnom pritvoru sa GPS nanogicom, već i da angažuju naoružane čuvare da ih u tome spreče.
Najmanje 13 ljudi je pušteno pod uslovima sličnim Linčovim od 2007. godine, otkrio je Insajder. Optuženi su zbog bankarskih prevara, davanje mita, prevare investitora za milijarde dolara, pa čak i ropstvo. Neke sudije kažu da im zakon ne daje mnogo izbora osim da oslobode takve optužene do suđenja.
„Postoji mnogo optuženih koji su toliko siromašni da ne mogu da priušte čak i najskromnije garancije uz kauciju ili finansijska sredstva za puštanja na slobodu“, navodi jedan sudija. „Ovo je ozbiljna mana u našem sistemu. Ali to nije razlog da se uskrati ustavno pravo nekome ko, iz bilo kog razloga, može da pruži razumne garancije da neće pobeći.“
Sudije su u suštini postavile pravila za optužene koji zapošljavaju svoje tamničare. Nedostatak detaljnih propisa i standarda znači da neki optuženi koji imaju resurse da pobegnu i izbegnu američke vlasti, mogu to i da urade – a jedan već jeste.
Privatni zatvori bogatih i slavnih
U američkim zatvorima se nalazi oko 451.000 ljudi, broj koji se malo promenio uprkos reformama u sistemu kaucija širom zemlje koje su imale za cilj da smanje broj zatvorenika. Kućni pritvor – gde se optuženima ili osuđenima za zločine stavlja nanogica koja upozorava vlasti na njihovo kretanje – koristi se već 40 godina.
Ali negde devedesetih godina, bogati optuženi koji se inače ne bi kvalifikovali za kućni pritvor počeli su da nude da plaćaju privatno obezbeđenje kako bi ih držali na oku. I neke sudije su bile popustljive i to odobrile.
Retkost kućnog pritvora sa pet zvezdica nije uobičajena i zato što malo ko može da ga priušti. Na primer, firma angažovana da čuva francuskog ekonomistu i političara, Dominika Stros-Kana, 2011. godine koštala je 200.000 dolara mesečno, kako je saznao Blumberg. Ali do ove cene se došlo zato što sudije nisu htele da odobre angažman nekim firmama koje su nudile usluge po nižim cenama.
Godine 1994. Ričard Lui Mins, konsultant za imigraciju koji je putovao svetom koristeći više od deset lažnih imena i proglašen je odgovornim za pokušaj ubistva bivše devojke, zatražio je od saveznog sudije da ga pusti da služi kaznu, uz obezbeđenje 24/7, u teksaškoj vili sa pet spavaćih soba koja je imala bazen. Sudija nije smatrao da je to praktično i rekao je „da bi bilo štetno za naš pravosudni sistem da dozvolimo optuženom da ‘kupi’ svoje puštanje na slobodu do suđenja.“
Angažovani čuvari su najčešće bivši detektivi ili agenti FBI-a čije dnevnice su oko 200 dolara na sat, ali optuženi i dalje pokušavaju da ih zaobiđu. Jedan od policajaca van dužnosti koji su čuvali Semjuela Koena, prijavio je da je Koen pokušao da mu da mito od 10.000 dolara, što je dovelo do toga da je Koen vraćen nazad u zatvor. A čuvar iz firme „Stroz Frajdberg“ uhvatio je ženu koja je pokušavala da prokrijumčari heroin Kameronu Daglasu, sinu glumca Majkla Daglasa, unutar električne četkice za zube.
S obzirom na to koliko zatvori mogu biti brutalni, stručnjaci kažu da je dobro što su sudije bile blagonaklone i prihvatile ponude dobrostojećih optuženika. Šima Bouman, profesor na Univerzitetu Brigam Jang koji je opširno pisao o sistemu kaucija, rekao je da bi većina optuženih trebalo da bude puštena bez dodatnih uslova i da bi siromašni ljudi takođe trebalo da imaju koristi od toga – ali da ako bogati optuženi kod koji postoji sumnja na mogućnost bekstva, može sebi priuštiti obezbeđenje, to je opet bolje, nego da poreski obveznici to plaćaju.
(RTS)