Danas je teško zamisliti da je Ivo Andrić čekao preko 30 godina na svoju ljubav.
Toliko je bio strpljiv i toliko je bio istrajan u tome da sačeka svoju Milicu, da je živeo pored nje i njenog supruga, kao najbolji prijatelj i drug sve dok ona nije postala udovica.
Za to vreme svi su pričali da je on ekscentrik, neženja, čovek koji ne voli žene, a on je čekao na svoju „Jelenu, ženu koje nema“.
Ivo Andrić je znao nešto: „Svi pravi životi su lepi i teški.“
Sa tom mišlju je živeo svoj pravi, lepi život, mirno i tiho i onda: „Ljubav, kad je iskrena i duboka, lako prašta i zaboravlja.“
Kada su se venčali on i njegova Milica, život je napokon dobio svoj pravi smisao, a Ivo svoju ljubav.
„Mir i spokojstvo jedina su dobra i najveće dostojanstvo skromnih i bezimenih ljudi.“
A onda, nakon godina lepog života, njegova Milica umire, a Ivo se povlači u sebe čekajući red da i on ode kod nje: „Svi smo mi mrtvi, samo se redom sahranjujemo.“
Dane provodi čitajući, pišući, samujući…
Pričali su da je poremetio s umom, da hoda kućom pričajući koješta, ali istina je bila da je nastupila komplikacija zbog poremećaja cirkulacije krvi, što je stvaralo maglu u mozgu, preneo je stil.kurir.rs.
„Život je stanje aktivnosti koje stalno teži ka smrti i primiče joj se lagano i postupno; a smrt je rešenje te duge bolesti koja se naziva život. Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se plašili. A nije trebalo. Trebalo je živeti.“
Umire u 83-oj godini, na Vojno medicinskoj akademiji u Beogradu: „Ko čini dobro, od njega se još više dobra očekuje.“
Pamtićemo ga po mudrim rečima koje niko posle njega nije mogao ovako lepo da napiše:
Mladost je srećno doba u kome čovek počne da veruje u sebe, a još nije prestao da veruje drugima.
Od svog porekla i detinjstva ne može se lako pobeći.
Onaj koji ne iznosi nežni cvet svoje duše na vetrove iskušenja, pa makar ga i celog spasio i preneo do kraja, tome je kao da ga nikad nije ni imao.
Rana koja se krije, sporo i teško zarasta.
Zvezdanog neba i ljudskog srca nikad se čovek neće moći nagledati.
Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo.Životna snaga jednog čoveka meri se, pored ostalog, i njegovom sposobnošću zaboravljanja.
Mnogi postignu ono što su hteli, a izgube sebe.
Lepša duša dublje jeca.
Kad bi ljudi znali koliko malo pameti upravlja svetom, umrli bi od straha.
Dok god ima mraka, ima i svanuća!
Mladost je sretno doba u kome čovek počinje verovati u sebe, a još nije prestao verovati drugima.
(Krstarica)