London, poznat po čestim maglama, doživeo je apokaliptični scenario u decembru 1952. godine, kada je gustina smoga izazvala jednu od najvećih urbanih tragedija u istoriji. Ono što je počelo kao obična magla brzo je eskaliralo u smrtonosni fenomen koji je odneo hiljade života.
Sve je počelo 5. decembra 1952. godine, kada su se hladan vazduh, anticiklon i potpuno odsustvo vetra poklopili sa intenzivnim paljenjem uglja u londonskim kućama. Gusti i neprozirni smog obavijao je grad, smanjujući vidljivost na manje od jednog metra. Magla je trajala četiri dana, paralisavši gotovo sve aspekte gradskog života.
Iako je londonsko metro nastavio da radi jer je bilo pod zemljom, ostatak javnog prevoza, uključujući vozila hitne pomoći, potpuno je stao. Koncerti, projekcije filmova i javna okupljanja su otkazani, a otrovne čestice su ušle u domove.
Prve posledice
Magla je nestala 9. decembra, a građani su je ispratili sa olakšanjem. Ali samo nekoliko dana kasnije, londonske bolnice su počele da primećuju nagli porast pacijenata sa teškim respiratornim problemima. Do kraja decembra, procenjuje se da je smog odneo oko 4.000 života, a žrtve su uglavnom deca, stariji i oni sa hroničnim respiratornim oboljenjima.
Naknadne analize su pokazale da je broj preminulih mnogo veći nego što se prvobitno mislilo. Prema nedavnim izveštajima, čak 12.000 ljudi je umrlo od posledica trovanja smogom.
Kako je magla postala smrtonosna?
Uzrok ove katastrofe bila je kombinacija prirodnih uslova i ljudske aktivnosti. Iznenadni udari hladnoće naterali su stanovnike Londona da intenzivno pale peći na ugalj, a dim je ostao zarobljen u atmosferi zbog odsustva vetra. Situaciju je dodatno pogoršavao loš kvalitet uglja koji je tada bio u širokoj upotrebi.
Mešavina čestica dima i prirodne magle stvorila je izuzetno toksičan sloj vazduha, poznat kao smog, koji je četiri dana neprekidno gušio Londonce.
Posledice i promene
Katastrofa 1952. godine pokrenula je ozbiljne promene u ekološkoj politici Velike Britanije. Deset godina kasnije, vlada je donela Zakon o čistom vazduhu, koji je regulisao upotrebu goriva u urbanim sredinama i podstakao prelazak na čistije oblike energije.
Uprkos merama, još jedan smog je pogodio London 1962. godine, kada je 90 ljudi umrlo od trovanja u roku od tri dana.
Globalni izazov zagađenja vazduha
London je i danas povremeno okupan maglom, ali situacija nije ni približno tako opasna kao sredinom 20. veka. Međutim, zagađenje vazduha ostaje globalni problem koji pogađa mnoge zemlje, uključujući i Hrvatsku.
„Velika magla” ostaje upozorenje o opasnostima ljudskog nemara prema životnoj sredini i važnosti hitnog delovanja kako bi se slične tragedije sprečile u budućnosti.
(Krstarica)