Trauma i nisko samopoštovanje su usko povezani, posebno u pogledu negativnih iskustava, uključujući traumu iz detinjstva. Traumatska iskustva mogu poremetiti način na koji osoba vidi sebe i svoju sposobnost da reguliše svoje emocije i utiče na kvalitet njegovih međuljudskih odnosa, kaže psiholog Eni Tanasugarn.
„Kada je osećaj sigurnosti, predvidljivosti i pripadnosti narušen, osoba može razviti vještine preživljavanja koje im pomaže da se izbore sa nepredvidivim ili opasnim okruženjima. Ipak, isti mehanizmi suočavanja koji mogu pomoći osobi da se prilagodi nepovoljnim uslovima u jednoj situaciji mogu postati neprilagođeni i štetno po njeno emocionalno i psihičko blagostanje tokom njenog života Iako postoje mnoge nedostatke koji mogu nastati iz doživljene traume, postoje tri koja su najčešća“, objasnila je za Psychology Today.
Ona je istakla tri znaka da je trauma uticala na čovekovo samopouzdanje i samopoštovanje.
1. Emocionalna i psihološka zavisnost
„Odraslima koji su odrasli u zanemarenom ili narcisoidnom okruženju često nedostaje osećaj sopstvene vrednosti jer su bili uslovljeni da traže spoljnu potvrdu od nasilnih staratelja“, ističe psihološkinja. Ona dodaje da su ovi negovatelji jačali zavisnost, a ne podsticali nezavisnost, često sramoteći decu zbog uočene lenjosti, a ne uspevajući da ih nauče osnovnim životnim veštinama.
„Kao odrasli, ovi pojedinci mogu imati poteškoća sa samopouzdanjem, donošenjem odluka i praktičnim zadacima, što dovodi do stalne potrebe za validacijom i odobravanjem, dodatno jačajući njihovu zavisnost od drugih“, objasnila je Tanasugarn.
2. Usamljenost
Psihološkinja objašnjava: „Trauma može izazvati emocionalnu disregulaciju, zbog čega se neki osećaju ‘zaglavljeni’ u besu i ne mogu da dožive radost ili mir, što ih sprečava da se povežu sa drugima i povećava osećaj usamljenosti. Drugi se mogu naći u nezdravim odnosima ili u stalno traženje romantičnog partnera kako bi se nadoknadilo osećanje usamljenosti, što dovodi do lošeg izbora partnera.“
Ljudi sa istorijom traume često se bore sa problemima identiteta, osećaju se izgubljeno, neshvaćeno ili osuđeno, što takođe može povećati osećaj usamljenosti.
„Pojedinci koji su iskusili roditeljsko zlostavljanje ili zanemarivanje u svojim ranim godinama mogu imati poteškoća u formiranju zdravih odnosa, što negativno utiče na njihovu sposobnost da se osećaju bezbedno, željeno i prihvaćeno“, dodala je Tanasugarn.
3. Depresija i anksioznost
Ljudi koji su doživeli traumu često se bore sa izmenama između anksioznosti i depresije, što utiče na njihovo samopoštovanje i samopouzdanje, kaže Tanasugarn. „Društvene situacije mogu izazvati strah od odbacivanja ili napuštanja, što može izazvati osećaj anksioznosti. Izbegavanje društvenih kontakata iz straha da neće biti dovoljno dobro može povećati osećanja depresije„, kaže ona.
Ona dodaje da je trauma iz detinjstva povezana sa povećanim rizikom od razvoja anksioznosti i depresije.
„Hronična izloženost toksičnom i nasilnom okruženju u detinjstvu može izazvati prekomerno oslobađanje hormona stresa, što može dovesti do stalnog aktiviranja odgovora na stres (borba-beži-zamrzavanje), čime se povećava rizik od depresije i anksioznosti. Mnogi odrasli imaju istoriju traume, tako da je važno da postanete svesni njihovog uticaja na život i sreću Razgovor sa terapeutom i redovna briga o sebi, uključujući prepoznavanje telesnih signala i postavljanje granica, su ključni za vraćanje samopouzdanja i samopoštovanja“, zaključila je psihološkinja, a prenosi Index.hr.
(Krstarica)