Ponavljanje ima čudan odnos s umom. Uzmimo za primer iskustvo deža vua, kada pogrešno verujemo da smo situaciju koju upravo proživljavamo već proživeli u prošlosti – što nas često ostavlja s jezivim osećajem.
Ali naučnici navode da je deža vu zapravo prozorčić u rad našeg sistema pamćenja.
Istraživanje o kojem piše Science Alert otkrilo je da do fenomena dolazi kada se deo mozga koji otkriva familijarnost ne uskladi sa stvarnošću. Deža vu je signal koji vas upozorava na ovu neobičnost: to je neka vrste “provere činjenica” za sistem pamćenja.
Ali ponavljanje može imati još čudnije i neobičnije i posledice.
Šta je jamais vus?
Suprotno od deža vu je “jamais vu”, kada nešto za što znate da je poznato deluje nestvarno ili na neki način novo.
Jamais vu može uključivati gledanje poznatog lica i koje se odjednom čini neobično ili nepoznato. Možda vam se dogodilo kada ste otišli na poznato mesto, ali postali dezorijentisani ili ste ga videli “novim očima”.
To je iskustvo još ređe od deža vua i možda još neobičnije i uznemirujuće. Kada pitate ljude da to opišu u upitnicima o iskustvima u svakodnevnom životu, opisuju jamais vu na način: “Dok pišem na ispitima, ispravno napišem reč poput ‘apetit’, ali stalno iznova gledam tu reč jer mi se čini da bi mogla da bude pogrešno napisana.”
U svakodnevnom životu to može biti podstaknuto ponavljanjem ili buljenjem, ali i ne mora. Jednom od istraživača, Akiri, dogodilo se to dok je vozio auto putem, zbog čega je morao da stane u zaustavnu traku kako bi se “resetovao” i “prisetio” rada s papučicama i upravljačem – nešto što u mozak uđe mišićnom memorijom. Srećom, u prirodi je to retko.
Pisanje istih reči
Ne znamo mnogo o jamais vu. Ali naučnici su pretpostavi da bi ga bilo prilično lako indukovati u laboratoriji. Ako nekoga samo zamolite da nešto ponavlja iznova i iznova, često će uvideti da to postaje besmisleno i zbunjujuće.
Ovo je bio osnovni dizajn eksperimenata na jamais vu. U prvom eksperimentu, 94 studenta provodilo je vreme ponavljajući pisanje iste reči. Učinili su to s dvanaest različitih reči koje su se kretale od uobičajenih, poput “vrata”, do manje uobičajenih, poput “mač”.
Zamolili su učesnike da prepišu reč što je brže moguće, ali su im rekli da smeju da prestanu i dali su im nekoliko razloga zašto bi mogli da prestanu, uključujući neobičan osećaj, dosadu ili bol u ruci.
Zaustavljanje jer su stvari počele da deluju čudno bila je najčešća odabrana opcija, s oko 70% ljudi koji su stali barem jednom zbog osećaja nečega što smo definisali kao jamais vu. To se obično događalo nakon otprilike jednog minuta (33 ponavljanja) – i tipično za poznate reči.
U drugom eksperimentu upotrebili su samo reč “the”, smatrajući da je ona najčešća. Ovaj put je 55% ljudi prestalo je da piše iz razloga koji su u skladu s našom definicijom jamais vu (ali nakon 27 ponavljanja).
Ljudi su svoja iskustva opisivali u rasponu od “Gube značenje što ih više gledate” do “činilo se da su izgubili kontrolu nad rukom” do naučnicima najdražeg “skoro izgleda kao da to zapravo nije reč nego da je neko prevario da pomislim da jeste.”
Istraživanje traje 15 godina
Trebalo je oko 15 godina da napišemo i objavimo ovaj naučnici rad, objašnjavaju naučnici. Godine 2003. delovali smo na osnovu predosećaja da će se ljudi osećati čudno dok opetovano pišu reč. Jedan od istraživača, Kris, primetio je da se zbog stihova koje je u srednjoj školi više puta morao da napiše za kaznu, oseća čudno – kao da nisu stvarni.
Trebalo je 15 godina jer nismo bili toliko pametni koliko smo mislili da jesmo. Nije to bila novost za koju smo mislili da jeste. Godine 1907., jedna od neopevanih utemeljivačica psihologije, Margaret Floj Vošburn, objavila je eksperiment s jednim od svojih studenata koji je pokazao “gubitak asocijativne moći” u rečima u koje se gledalo tri minuta. Reči su s vremenom postale čudne, izgubile značenje i rascepkane.
Ponovo smo izumili točak. Takve introspektivne metode i istraživanja jednostavno su bile zanemarene u psihologiji.
Provera stvarnosti
Naš jedinstveni doprinos je ideja da transformacije i gubitke značenja u ponavljanju prati poseban osećaj – jamais vu.
Jamais vu vam je signal da je nešto postalo previše automatski, previše tečno, previše ponavljajuće. Pomaže nam da se “istrgnemo” iz trenutne obrade, a osećaj nestvarnosti zapravo je provera stvarnosti.
Ima smisla da to mora da se dogodi. Naši kognitivni sistemi moraju da ostanu fleksibilni, dopuštajući nam da usmerimo pažnju kamo god je potrebno, umesto da se predugo gubimo u zadacima koji se ponavljaju.
Tek počinjemo da shvatamo jamais vu. Glavni naučni prikaz je “zasićenje” – preopterećenje reprezentacije dok ne postane besmislena.
(N1.info.hr)
(Krstarica)